Мој лични доживљај Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ превазилази њену основну функцију чувара књига. Она је простор тихог дијалога између времена, место где се сусрећу прошлост, садашњост и будућност једне културе. У њеним читаоницама човек не проналази само странице књига, већ и сопствени унутрашњи глас – онај који настаје у сусрету са знањем, мишљу и традицијом.

Моје сећање на Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић“ везано је за период када сам писала докторску дисертацију о српској књижевници Јелени Ј. Димитријевић (1862–1945). У потрази за изворима и трагом њеног живота и дела, пут ме је одвео и у ову библиотеку. Трагајући за Јеленом и њеним стваралаштвом, заправо сам ишла трагом српске културне прошлости — а многе од тих трагова пронашла сам управо у фонду Библиотеке „Светозар Марковић“.

Мислим да нико ко није доживео тај тренутак не може у потпуности да разуме осећај када у каталогу библиотеке пронађете публикацију која садржи макар и редак о неком мање познатом делу српске историје или о некој личности која је оставила тих, али дубок траг у култури. То је посебно узбуђење, готово откровење за истраживача. Ова библиотека, која већ читав век предано чува драгоцену грађу, постала је и једна важна коцкица у мозаику мог живота и мог стваралаштва.

Идући тако трагом Јелене и свог истраживања, трагом жена које су оставиле дубок траг у културној и историјској прошлости Београда и Србије, дошла сам и до велике Мејбл Грујић, Американке која је постала један од великих пријатеља Србије. Као супруга српског дипломате Славка Грујића, Мејбл је током Првог светског рата несебично помагала српском народу, организујући хуманитарну помоћ, прикупљајући средства и подстичући америчку јавност да подржи обнову Србије.

И после Великог рата наставила је да ради на јачању културних и образовних веза између Србије и света. Заједничким напорима Мејбл и Славко Грујић успели су да од Карнегијеве фондације 1920. године добију 100.000 долара како би се сазидала Универзитетска библиотека у Београду која данас носи назив „Светозар Марковић“. То је био довољан разлог да у низ својих есеја о знаменитим женама уврстим и Мејбл Грујић.

Тада сам још једном осетила оно исто узбуђење и понос — понос што сам жена и што се, на свој начин, бавим културним и добротворним радом, корачајући стазом коју су пре мене утабале моје претходнице: Српкиња Јелена Ј. Димитријевић и Американка Мејбл Грујић. Спона између тих различитих времена и судбина била је управо Универзитетска библиотека — њена велелепна зграда која и данас стоји као светионик знања, културе и свести о значају књиге као чувара писане речи, националног идентитета, традиције и културне баштине, али и као моста међу културама и народима света.