Код сваког новог текста готово увек се наметне иста дилема како покренути добре мисли. Овај пут почећу једним, за мене, веома важним цитатом, освртом врсног писца, мог сународника и сабрата у нашем рударском, често недовољно признатом послу, вечитом укрштању рогова с писаном речју. А овде је, нажалост, реч о већ одавно покојном Бањалучанину Ђури Дамјановићу:

Слова тек онда важе кад постану ријечи. А ријечи тек онда кад постану слово. Писање је реченично устројство језика. Ја волим језик, језик је моја душа. Језик је моје кретање и моје размишљање. Језик је осмијех. Језик су сузе. Језик је свањивање зора и говор јутра и говор дана. Језик је и говор ноћи. Говор звијезда. И говор мјесеца говором мјесечине. Језик је пјесниково срце. Пјесниково срце које куца строфе. Језик је непрестано казивање. Језик је ћутање. Језик каже кад и не каже. Зависи ко ћути. И сан има свој језик. Можда су заспали снови незаспали језик. Језик има пет ријечи у свом имену, или пет прстију реченица. Облаци говоре словима кише. Сунце сја са два округла С. Ријека је реченица са римованим таласима. Рибе у ријеци су дистихне строфе. Дакле, све је језик и све је у језику. Дисање је језик. Језик је највеће злато, и цијелог народа највеће имање. Шта кажу ратари: ђубре је црно злато; за нас који пишемо; језик је златно злато – надзлато. Све има своје име и све има свој језик.
(Дневне новине Политика – 7. 10. 2000)

Да би човек развио критичко мишљење, сачувао културно наслеђе свог народа и човечанству омогућио неограничен приступ информацијама неопходно је да слова, речи и реченична устројства језика, из изузетног описа књижевника Ђуре Дамјановића, примене талентовани аутори и преточе у дела, у збирке књига, па да буду похрањене тамо где им је место, тамо где најбоље припадају. У прикладној институцији која према мишљењу старих Грка добија коначно име. Дакле, књига (biblion) у спремиште (theke) – библиотека.

За писање је потребна слобода, самоћа и, што је веома важно, компромис с партнером, наравно ако га имаш. Јер свако може да чита а само независан човек може да пише. У противном, зависност о било чему паралише сваку његову реченицу. Срећан сам што спадам у ту групу независних иако ми се чешће поткраде да, и поред тога, понека реченица у мојим романима остане укочена. У писању кратких прича трудио сам се да те реченице што више омекшам. Десанка Максимовић у једној песми каже: ПИСАЦ ЈЕ БРЕГ и РЕКА. Дивна метафора која код мене изазива следећу асоцијацију. Забијам се у самоћу месецима, маштам и записујем храбро грабећи узбрдо. Када стигнем до врха одлажем перо, а сви моји записи сруче се низбрдо као река. Од тог трена, почињу живети неки други живот. Више нису у мом поседу.

Увек сам показивао склоност изазову кратке форме, доказано најтежом у књижевности. Приче су, већим делом, настајале из снова, пред јутро. Они су ми били први детонатор маште. Упуштао сам се у захтеван посао, боље рећи авантуру, да те збркане снове осмислим и преточим на хартију. Ту не сме бити ничега превише, нити премало. За добру причу и њену динамику важна је кратка, језгровита реченица. Напиши мало да кажеш много. Љути бој сам био са непослушним реченицама, доста избацивао, преправљао и поново додавао да окајем грехе из претходних романа. Питам се да ли сам успео и нисам сигуран јер нико није савршен! Редак је целовит човек. Ум и срце нису у балансу. Или вуче конце једно или друго. Ако би вукли заједно онда је то савршенство. А савршенство не постоји.

Шопенхауер је сматрао да се не треба плашити самоће. Каже, племенита је и део је нашег живота баш као и окупљање. Али њу не може да издржи свако! Није за слабе који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби. Не знам за остале, али лично одударам од ове његове тезе јер не волим да сам константно сâм, не сматрам да је то слабост и не плашим се када сам у креативном напону. Док сам затворен у свом радном простору самоћу осећам као награду. За мене постаје извор среће и тако постижем душевни мир. А врхунац среће наступи када после свега моје дело могу да поделим са читаоцима, пријатељима уз чашицу разговора и када пронађем моју књигу у некој од библиотека.

И моралиста Монтењ сматра да су сва људска бића етички несавршена и да је једино полазиште одакле је могућа потрага за истином људска индивидуа. Сви смо ми у сталној потрази за сопственом истином и идентитетом; неко о томе пише а неко чита. А многи, нажалост, ни једно ни друго. У ово време интернета, те виртуелне пошасти, доста људи мисли да им поред рачунара више нису потребне књиге. А нису ни свесни да књиге лече душу, да су тако заустављени и да никада неће научити оно што би требало да знају. Јер слике које промичу у глави док читају неко занимљиво штиво много су лепше од оних сервираних на екрану.

Да у овом модерном добу није баш све негативно, доказује један веома добар пример. Скоро да је немогуће спровести тоталну цензуру, либрицид. Церемонијална спаљивања књига и библиотека више нису ефикасна као у прошлости. Задојени, задрти и затуцани злотвори више не могу трајно да избришу трагове и све претворе у пепео. Компјутери и дигитализација омогућавају да се подаци сачувају на небројено много екстерних хардвера и опет лако, по потреби, претворе у штампану форму. Нема те идеологије и неке нове Кристалне ноћи која може да сломи дух образованог човека.